sličice sa drumova i bezdrumlja http://jovanovic.fotopic.net/ 12 rows en-gb 60 lenje vode panonske, take 2 : senajske bare http://jovanovic.fotopic.net/c1682904.html Trome vode panonske zbunjene žestokom horizontalom kojom (bi trebale da) teku, često lutaju, skreću, ili se jednostavno razlivaju po ravnici stvarajući čudesne amfibijske ekosisteme. Ovi predeli tesnog zagrljaja humuše i vode su ustvari i osnovni element ovdašnjeg geološkog folklora, samo su u poslednjih par vekova pod teškom ljudskom rukom masovno isušeni i uzorani. April je, sezona je velikih voda, i krenuo sam da istražim jednu omanju i neuglednu sremačku močvaru... Saturday 11 April 2009: Trome vode panonske zbunjene žestokom horizontalom kojom (bi trebale da) teku, često lutaju, skreću, ili se jednostavno razlivaju po ravnici stvarajući čudesne amfibijske ekosisteme. Ovi predeli tesnog zagrljaja humuše i vode su ustvari i osnovni element ovdašnjeg geološkog folklora, samo su u poslednjih par vekova pod teškom ljudskom rukom masovno isušeni i uzorani. April je, sezona je velikih voda, i krenuo sam da istražim jednu omanju i neuglednu sremačku močvaru...

Pogled nizvodno sa železničkog mosta između Šapca i Klenka. Sava je, baš, onako, impozantna. Obećava. Prelaz preko starog mosta je doživljaj za sebe. Mostić preko jednog od kanala koji povezuju tok Save i močvaru. Čisto da naslutim šta me dalje čeka. Voda teče ka močvari, što valjda znači da vodostaj raste. Iza mostića je Institut za topolarstvo. Ja sam ustvari došao da proučim teren i ustanovim da li i kuda ovde mogu da se provozam čamcem. Smem da se opkladim da je ono lisica. Naravno, dok sam ja izvukao kameru, ona je već bila daleko. Saundtrek : kroz kakofoniju melodija ptica pevačica jasno se probija ritam koji im daje maestro detlić na udaraljkama. I ponekad patka zaleprša krilima po vodi, i nestane u vegetaciji. I redovno je brža od mog kenona. Topolik je očigledno sađen. Ali je fascinantan. Ponovo izađoh na Savu, 5-6 kilometara uzvodno od mosta. Ovde sam sreo i pecaroše i počeo aktivnu potragu za čovekom koji bi mi ovih dana iznajmio čamac. I nisu baš raspoloženi. Sutradan dolazim ponovo, da istražim deo močvare malo dalje od reke, takozvanu Dugaju. Ovaj pogled baš obećava. U daljini se vidi nastavak puta. Buć. moram nešto smisliti za taj čun... Tu je i katanac, naravno. Eh... samo gledam kad će naići Lale Gator, a ne bih se ni Mister Nou začudio Kada jašem planinskim stazama šume mi izgledaju prozaično i klaustrofobično, i mnogo više volim goleti po kojima mogu da pružim dubok pogled. Ovde - naprotiv - osećam da šuma postavlja čoveku ono pitanje svih hajkerskih pitanja - šta ima iza ? - i senči atmosferu gustim šmekom istraživanja i avanture, koji obično jezero obuhvatno manje-više jednim pogledom ne bi moglo da pruži. Topola je lepo drvo. A močvarni hrast je čudesan. Vremenom čoveku dosadi izuvanje i obuvanje. A dan je baš topao. Ispostavilo se da je taj prolazak kroz vodu bio i poslednji. Malo iza, teren se popeo za metar-dva i iz močvare sam prešao u običnu šumu, odnosno lovište. Ovim putem izađoh na magistralu i okrenuh ka Šapcu. Ipak uskoro sam opet skrenuo desno ne bih li prišao močvari sa istoka. Istočna ivica močvare. Jedva se provukoh do nje između šumarskih ograda i njiva. Ova stazica obećava. Obećava da ću da prođem kroz koprive i trnje da ne bih ponovo šetao po vodi, ovog puta blatnjavoj. Ma ima da kupim čamac i dva vesla. I onaj šešir rogozan. pogled sa nasipa I odoh kući. Šteta što ovaj most malo ne srede, pa da ga prelazimo bezbedno i legalno. Tad bi i zvanično bio mnogo lepo mesto, nalik onom prelepom pešačkom mostu između Sremske i Mačvanske Mitrovice.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sat Apr 11 2009 lenje vode panonske, take 1 : kraj sveta http://jovanovic.fotopic.net/c1682898.html Donja Panonija je zemlja velikih i tromih voda koje ponekad iz dosade menjaju putanju kroz ravnicu ostavljajući za sobom mnoštvo rukavaca i starača koji natapaju ovdašnje masne černozemske njive. Dugo nisam obraćao pažnju na ove tajnovite lavirinte kojih je moja postojbina puna, da bih u poslednje vreme ukapirao da miris mulja i truleži ume da bude intrigantan skoro koliko i sveži grebenski vetar. Te februarske subote desilo se okupljanje moje sredovečne četvrtoaprilske ekipe u kafani na ivici velike južnobačke močvare koje smo Bodža i ja iskoristili da malo zagrebemo i po tajanstvenom ritskom svetu. Saturday 7 February 2009: Donja Panonija je zemlja velikih i tromih voda koje ponekad iz dosade menjaju putanju kroz ravnicu ostavljajući za sobom mnoštvo rukavaca i starača koji natapaju ovdašnje masne černozemske njive. Dugo nisam obraćao pažnju na ove tajnovite lavirinte kojih je moja postojbina puna, da bih u poslednje vreme ukapirao da miris mulja i truleži ume da bude intrigantan skoro koliko i sveži grebenski vetar. Te februarske subote desilo se okupljanje moje sredovečne četvrtoaprilske ekipe u kafani na ivici velike južnobačke močvare koje smo Bodža i ja iskoristili da malo zagrebemo i po tajanstvenom ritskom svetu.

Kafanu pompeznog naziva ˝Na kraju sveta˝ sam zamišljao nekako duboko u močvari, ali nađosmo je baš bez problema. Imali smo i asfalt do pred vrata. Zauzesmo astal najdublje eksponiran ka vodi, za kojim ćemo isprobati lokalni specijalitet – dudovu rakiju. Mesto nas nije dugo držalo. Uputismo se ka sporednom rukavcu koji se odvaja baš naspram kafane. Moraću jedared da naučim kako se pravolinijski vesla jednim veslom. Pogled na naselje na obali koje sem kafane čini i par vikendica i malen kamp. Rukavac posle krivine već odaje utisak lagane divljine. Kišica kvari februarsku prolećnu idilu. Okrećemo i bežimo nazad da čekamo ekipu, a močvaru ćemo bolje istražiti na proleće. Ionako ima mesta na kojima je splet kanala daleko kompleksnij nego ovde. Btw, famozni ˝Kraj sveta˝ se ustvari nalazi nekoliko stotina metara od autoputa, čiji saundtrek nam je pravio društvo i dok smo veslali. Znači, ko krene autostopom na ovo mesto, može slobodno da iskoči iz vozila odmah iza mosta (ako dolazi sa sremačke strane, to jest) i potraži ˝letnji put˝ koji bi trebao da vodi levo dovde. Ipak je februar, pa se naše druženje odigralo unutar kafane.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sat Feb 7 2009 crtice iz slovenije http://jovanovic.fotopic.net/c1637040.html Moje upoznavanje sa reljefom i pejzažima zapadne Slovenije mnogo je više teklo kroz kratke i jednostavne blic-šetnjice, nego kroz neke ozbiljne i krupne ture. Što i nije čudno, obzirom da se tamo na malom i lako pristupačnom prostoru krije zilion zanimljivih detalja. I posle šest toplih meseci provedenih u Ljubljani imam utisak da sam to šarenilo samo zagrebao. Thursday 10 July 2008: Moje upoznavanje sa reljefom i pejzažima zapadne Slovenije mnogo je više teklo kroz kratke i jednostavne blic-šetnjice, nego kroz neke ozbiljne i krupne ture. Što i nije čudno, obzirom da se tamo na malom i lako pristupačnom prostoru krije zilion zanimljivih detalja. I posle šest toplih meseci provedenih u Ljubljani imam utisak da sam to šarenilo samo zagrebao.

Vodopad u živopisnom kanjonu ambicioznog naziva Pekel (pakao) u dodirnom pojasu Ljubljanskog Barja i Notranjskog krasa. Pekel je popularno izletište - zgodno za recimo popodnevnu šetnjicu sa ekipom iz firme, obzirom da je ovde odlazak u prirodu - deo folklora. Valjda iz tog razloga, Slovenci i ovakve relativno jednostavne staze sasvim ozbiljno obezbeđuju. Ekipa iz firme ume popodne da trkne i malko dalje, i da kroz raskošnu mešovitu šumu... Za popodnevnu šetnju dovoljan izazov je i Vratca (1802). Uspon je zanimljiv, mada kratak... ...a vrh atraktivan. Nisam primetio da Slovenci nešto boluju od patriotizma, i ne mogu da se setim da sam ovakav prizor video još koji put. ...izađe u srce Kamniških Alpa, ovog puta sa severne strane glavnog grebena i najvišeg vrha. Malo ambicioznij pogled iz Pirana ka Ankaranu bi obuhvatio veći deo kratke slovenačke obale. Dole u kampu je krcato pa smo odustali od ideje da zabodemo šator na jednu noć. Odosmo nazad za Ljubljanu. Moje omiljeno mesto u Ljubljani - Trnovski kej na ušću Gradaščice u Ljubljanicu. Posle kiše - očigledno. Ffwd. Bohinjsko jezero ispod Julijskih Alpa. Kiša je isto upadljiv deo ovdašnjeg folklora. Jezero (naročito po kiši) ne inspiriše na ozbiljnu fizičku aktivnost. Stolica s pogledom je po nekad sasvim dovoljna za uživanje. Dolenjska avtocesta je slovenačka deonica onog čuvenog autoputa Bratstva i jedinstva. Autostop je petkom popodne u principu dobar i sasvim je realno u prilično sitne sate već biti u Sremu. A stop za Šabac sa Rumske raskrsnice je ionako pouzdanij od svakog dragstora. Vratio sam se iz Slovenije i od svega što sam video tamo ubedljivo najviše mi nedostaje ovaj fizičko-geografski šareniš. Savska klisura iz noćnog voza Beograd - Ljubljana. Kada revnosni šengenski službenici uspeju da me skroz probude, ostaje mi da uživam u njenom redovno mokrom jutarnjem pejzažu. Ffwd. Klisura Iške reke na južnom obodu Barja, jedno popodne posle posla. Već je jesen i mrak pada prilično rano. Autostop za Celovec (aka Klagenfurt) je bio beznadežan, ali je doživljaj miholjskog leta na razmeđu Karavanki i kamniških Alpa savršen. Ovaj neizraziti greben u blizini druma za Kvarnerski zaliv je najpoznatij po ideji o postavljanju seta vetrenjača na njegovim leđima, i otporu lokalnih ljubitelja prirode tom projektu. Inače, u marljivo pošumljenoj Sloveniji nije baš lako naći ovako prostranu livadu. O, da, dosta liči na Zlatibor, samo su borovi ružniji. Ali je zato kamenje mnogo izrazitije. Ffwd. Pogled ka Julijskim Alpima ovog puta iz neposredne blizine, sa jedne ne mnogo ambiciozne stazice iznad Kranjske Gore. Mislim da smo odabrali savršeno doba godine za posetu. I dan je bio savršen. Bacite pogled i na http://www.volovjareber.si/pokrajina/. Volovja Reber je biser koji ovde između grandioznih Alpa i mirisnog Mediterana, među raskošnim pećinama i klisurama prolazi prilično nezapaženo. A dizajniran je nekako baš po mom ukusu. Štur detalj komplikovanog ulaza u Škocjanske jame - čudesnu podzemnu krašku dolinu u južnom delu Krasa. Ulaz u Jamu je dozvoljen samo u okviru organizovanih masovnih tura sa vodičem. I fotografisanje unutra je zabranjeno, što smo ispoštovali. Reka koja je izdubila ovu pećinu se zove veoma maštovito - Reka. Par desetina kilometara uzvodnije (kod Ilirske Bistrice) u nju se uliva rečica još maštovitijeg naziva - Potok. Reka dakle ponire ovde i teče poduže podzemljem Krasa, da bi ponovo nikla severno od Trsta, malo pre ušća u Jadran.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Thu Jul 10 2008 blitznjuš kamniških alpa http://jovanovic.fotopic.net/c1590928.html Pjotr i ja smo na brzaka uspentrali sporedni greben Kamniških Alpa. Taj greben nije žestok kao onaj osnovni na koji sam išao letos, ali je izrazito eksponiran ka jugu, tako da na njemu uspevaju veoma kvalitetni dubinski pogledi. Isto ovo, samo iz Pjotrovog objektiva : http://piotr.moj-album.com/album/13793730/ Sunday 5 October 2008: Pjotr i ja smo na brzaka uspentrali sporedni greben Kamniških Alpa. Taj greben nije žestok kao onaj osnovni na koji sam išao letos, ali je izrazito eksponiran ka jugu, tako da na njemu uspevaju veoma kvalitetni dubinski pogledi. Isto ovo, samo iz Pjotrovog objektiva : http://piotr.moj-album.com/album/13793730/

Grebenu smo se prišunjali sa istoka, iz doline Kamniške Bistrice. Prvi pogled na Donji svet. O, pa kod njih i nije baš vedro kao ovde. Vazduh je extremno bistar. Onim najdaljim i najdužim grebenom (Žumberačkom gorom) se proteže i hrvatska granica. O, da, ovde smo i odmorili, konačno. Uporno kasnim za Pjotrom desetinu koraka. 'Kao srpski kalendar' - što bi rekli Rumuni. Pjotrov slovenački je bolji od mog, i uglavnom se dobro sporazumevamo. Samo ponekad se poštapamo engleskim. Staza dalje vodi kroz prelep talasasti lavirint kleke. O, da, i Pjotr zna šta je kleka. Tu reč su - opet po njegovoj priči - slovački čobani pokupili od rumunskih. I eto nas na Komploteli, na skoro 2000 metara visine. Pogled na srce Kamniških Alpa je naravno savršen. A dolina kojom smo se Kiza i ja peli pre 3 meseca (malo levlje od senke najdešnjeg segmenta grebena) ne izgleda ni malo naivno. Naravno, već je kasno za prave visokogorske šetnje. iza glavnog kraka našeg grebena, naziru se i Julijski Alpi magla se polako razilazi...a i vreme joj je Pjotr je odrastao pod Tatrama, najviše voli Karpate, a bio je i na Rtnju. Inače piše vodič kroz Kamniške Alpe na poljskom, pa je ovaj uspon pomalo imao i istraživački karakter. siđosmo u dolinu, a tamo je prijatna miholjska atmosfera Kanjončić u dolini Korošice kojom silazimo na Kamnišku Bistricu. I u pola tri popodne smo ponovo u Ljubljani. Odavde smo ustvari videli mnogo više nego što se vidi na slici. Ja sam prepoznao Nanos i Trnovski Gozd, a Pjotr valjda i sve ostale planine u zapadnoj Sloveniji. Ljubljanska kotlina je naravno i dalje pod maglom.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sun Oct 5 2008 kroz zapadnu sloveniju http://jovanovic.fotopic.net/c1570980.html Po brutalnom junskom suncu na 2 točka u pohode intrigantnoj planini Nanos i famoznom kraąkom platou. Priču moľete naći na http://www.freebiking.org/TUROTEKA/2008/Nanos/nanos.html . Friday 20 June 2008: Po brutalnom junskom suncu na 2 to_ka u pohode intrigantnoj planini Nanos i famoznom kra_kom platou. Pri_u mo_ete na_i na http://www.freebiking.org/TUROTEKA/2008/Nanos/nanos.html .

Rode u dolini Horjulątice. Komada 5. I joą dve van slike. Prvi pogled na Nanos. Nadmorska visina je i dalje debelo trocifrena, ali na tim visinama je u Sloveniji sasvim normalno sresti četinare u velikom broju, a bogami i u impozantnim dimenzijama. Tradicija sađenja četinara ovde dobacuje bar 3 veka u proąlost, reče mi jedan ąumar iz Dolenjske. Germanska ąkola. rupičasta nanoąka hladovina uspon u pravcu Pleąe, najboljeg vidikovca na Nanosu Pleąa je frontalno ispred, ali na nju ipak vodi krak koji se odvaja dole desno. Ovaj frontalni krak savija naglo levo i vodi u srce planine gde - kaľu ljudi - duboko u ąumi u dubokim kraąkim jamama uvek ima snega. Ja sam planirao tuda da stignem ovde, ali sam promaąio put. vegetacija ovde već izgleda mediteranski e, pa kad na vrh ideą donjim drumom, posle ti ne gine ovakav uspon siđoh s druma na livadu, bliľe provaliji strmi odsek Nanosa ka jugozapadu, ka gornjem delu Vipavske doline Vipava dalje teče ka zapadu, da bi se u Italiji ulila u Soču Trľaąki (trąćanski) zaliv u daljini, iza Krasa Mesto je naravno odlično za izleľavanje. Voleo bih da umem da uslikam i osveľavajući dah bure. Hvatam teąku i sporu prečicu nazad ka drumu. Kada sam kasnije veći deo tereta prebacio sa bicikla na leđa, iąlo je osetno lakąe. Sa Nanosa silazim - očigledno - ka severu. Tamo me dočekuje dolina reke Bele i vodi dalje levo u Vipavu. strmi odsek Trnovskeg Gozda iznad Vipave ľitelji vipavskih brda su pioniri razvoja programskih jezika treće generacije i kako ÄŤovek da ne poĹľeli da postane ćalac ? Teran uspon na Spaljeni greben (obzirom da mu nisam našao zvaniÄŤni naziv, ja ću da mu kumujem, bar za ovu priliku) na severu kraškog platoa drum u jednom momentu prelazi na severnu stranu grebena i otvara pogled na Alpe... Sa viših delova Spaljenog grebena vidi se i Golfo do Trieste, koji više i nije puno daleko. Zimi je ovo jedan od lepših terena za biking, zbog klime. A sad je sunce stvarno surovo. Slovencima su uglavnom puna usta zaštite Ĺľivotne sredine, i moĹľe ÄŤovek ponešto da nauÄŤi od njih na tu temu. MeÄ‘utim, totalno su zavisni od svojih ÄŤetvorotoÄŤkaša i intenzivno ambalaĹľirane hrane, tako da mi deluju nekako priliÄŤno šizofreno. Ili licemerno. odoh ja polako u DivaÄŤu, da uhvatim taj voz za Ljubljanu ...a onda se vraća na juĹľnu preko prevoja. Ovako površno gledajući, Kras stvarno izgleda prozaiÄŤno. MeÄ‘utim, on krije trista ÄŤuda u svojim kreÄŤnjaÄŤkim dubinama, recimo podzemne reÄŤne doline koje umeju da se prošire u dosta zanimljive pećine. Ali to je već neka druga priÄŤa.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Fri Jun 20 2008 noć u veneciji http://jovanovic.fotopic.net/c1565028.html Deset miliona posetilaca godišnje. Strašno ? Nije, ako nisu motorizovani, i ako se dobro sinhronizuješ s njima. A grad koji je em jedinstveno čudesne topografije, em carfree zahvaljujući tome, debelo zaslužuje posetu. Saturday 2 August 2008: Deset miliona posetilaca godišnje. Strašno ? Nije, ako nisu motorizovani, i ako se dobro sinhronizuješ s njima. A grad koji je em jedinstveno čudesne topografije, em carfree zahvaljujući tome, debelo zaslužuje posetu.

Putovali smo sa aerodroma Bergamo za Ljubljanu, družeći se sa mojim starim prijateljem autoputem E70. Na italijanskim autoputevima postoje znaci za zabranjen autostop, i to ispred naplatne rampe, tako da smo i ovde na petlji Verona istok, a i na joÅ¡ dva mesta stajali ilegalno. Å to se, ÄŤini mi se, oseti i po pogledima kroz Å¡oferÅ¡ajbnu. I po brzini (ÄŤitaj - sporosti) samog stopa. A displeji rasporeÄ‘eni do autostradi su nas obaveÅ¡tavali o dužini kolone na rampi Mestre kod Venecije : 10, 12, 15 kilometara. I odluka je lako pala - nećemo u kolonu, idemo u Veneciju. I stigli smo nekako u pravo vreme da vidimo jednu od glavnih atrakcija Venecije : ekipe turista naguranih na palube ÄŤamaca (za razgledanje, Å¡ta li), koji su me odma božemeprosti asocirali na snimke koji idu uz one vesti - 10 kilometara od obale BangladeÅ¡a prevrnuo se brodić sa 2000 putnika... Oni su se ubrzo posle zavukli u svoje apartmane, noćne vozove a možda i vreće za spavanje ispred železniÄŤke stanice. A i nas je u Å¡etnji uhvatio dremež, pa smo naÅ¡li jednu prelepu i savrÅ¡eno mirnu slepu ulicu... ...i opružili koske i armafleks po toplom ploÄŤniku. Neki sat kasnije zavukosmo se i u vreće. buÄ‘enje je palo taÄŤno na vreme... ...pred najlepÅ¡i deo dana Na mapi se vidi da je okolina Venecije nepregledni arhipelag unutar plitkog zaliva. Nadao sam se kakvom takvom pogledu na njega, ali se nisam baÅ¡ proslavio na tu temu. rano jutro i jeste najzgodnije vreme za Å¡etnju ÄŤudesnim mletaÄŤkim Å¡orovima mada priznajem da smo sreli joÅ¡ par ljudi, koji su izgleda imali istu ideju kao mi NajlepÅ¡a stvar je - naravno - Å¡to ovde uopÅ¡te nema ÄŤetvorotoÄŤkaÅ¡a. Ima motornih ÄŤamaca, ali oni ne naskaÄŤu na trotoare, a i inaÄŤe nisu puno agresivni. pogled na bulevar sa nadvožnjaka :) Ovo bi trebalo da je dobar pravac ka železniÄŤkoj stanici. A sad će i naÅ¡ voz za Trst, iz kojeg btw nedeljom nema nikakav prevoz za Sloveniju, ÄŤisto da znate.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sat Aug 2 2008 kroz portugal, za stenjem http://jovanovic.fotopic.net/c1563867.html Portugal nam je zvučao zanimljivo sa više različitih aspekata, pa je i naš plan za provesti nekoliko dana tamo bio raznovrsan. Ali na licu mesta se fantastični reljef portugalske obale nametnuo kao glavna tema i zasenio sve ostale. Sada mi se čini - nedovoljno. Skrećem pažnju da su ispisana vremena okidanja fotografija GMT+2 što znači da su za 1 sat ispred lokalnog vremena. Sunday 27 July 2008: Portugal nam je zvučao zanimljivo sa više različitih aspekata, pa je i naš plan za provesti nekoliko dana tamo bio raznovrsan. Ali na licu mesta se fantastični reljef portugalske obale nametnuo kao glavna tema i zasenio sve ostale. Sada mi se čini - nedovoljno. Skrećem pažnju da su ispisana vremena okidanja fotografija GMT+2 što znači da su za 1 sat ispred lokalnog vremena.

Skitnju kroz Portugal počeli smo u živopisnom centru Porta ...neudobno okačenom o strmu desnu obalu velike reke Douro, neposredno pred njenim ušćem u okean. Porto je jedan od onih gradova gde čak i meni prija da prošetam. Mesto koje preporučujemo za ručak uz vino, vetar i pogled je betonska ograda pored parka, na južnom gornjem izlazu sa dvonivoskog mosta, pa odmah desno. Vino je lokalno, kao i vetar i pogled, a riba je iz konzerve. Lokacija je u neposrednoj blizini metro stanice koja vodi na jedan od južnih ulaza na autoput. Moje prvo druženje sa okeanom. U Espinju, čekajući voz za portugalsku prestonicu Ližbou posle katastrofalnog pokušaja autostopa iz Porta. Bodža se već ranije upoznala sa Atlantikom, na nekoj prohladnoj plaži u Novoj Engleskoj. Boca do Inferno je proizvod maštovite igre kamena i vode na periferiji grada Cascaisa, zapadno od Lisabona. stičem utisak da ćemo se ovih dana više družiti sa stenjem nego što smo planirali... ovako dinamičan mikroreljef ne viđam baš svaki dan Nisam nikad planinario u sandalama, ali posle uzbudljive šetnjice preko ovog lavirinta, pomislio sam da to možda i ne bi bilo tako neudobno. Pogled na Bocu sa lokacije koja i oficijelno služi za to... ...i evo ih - Usta Pakla, lično. Pa kako da ne posedimo još pola sata ovde pred Ustima, kad sunce pada u okean, a agresivni talasi pojačavaju miris mora ? Znam da sam dosadan, Bodžo. Dobro, neću više nikad da snimam borove...evo idemo da potražimo taj kamp. Skrenuli smo levo sa druma Cascais - Sintra, i izgleda da smo na pravom putu za čuveni Stenoviti Rt. Levo od Estrade do Cabo di Roca nalazi se i Estrada des moinhos, obeležena istom onakvom tablom. A u njoj, kao što joj i ime kaže, stanuju ove starinske mašine. Komada nekoliko. A kako i ne bi kada na zapadu, miljama iza, ništa ne staje na put neumornim pasatima. Sve smo bliži Cabo da Roca-i... ...najzapadnijoj tački vaskolikog evropskog kopna. 9º 30' zapadno od Grinviča, piše na prikladnoj tabli. Moj GPS je zabeležio i koji sekund više. Aqui... Onde a terra termina e o mar já não começa... Ovako ispisan, portugalski jezik je prilično razumljiv. Međutim, verbalni portugalski zvuči kao latinski sa teškim mađarskim naglaskom. Sreća pa Portugalci dosta pričaju engleski. A mi, pošto smo stigli do kraja sveta i ne možemo dalje na zapad, uzjahujemo portugalsku južnu prugu i ona nas nosi kroz savanski pejzaž među estuarima reka Tejo i Sado u pravcu jedne od najlepših evropskih obala. Prvi pogled na plažu Praia da Falesia u Algarvi, najjužnijoj portugalskoj pokrajini. siđosmo okean je bogami hladan pesak na samoj plaži je naravno ostrugan sa istih ovih mekih peščarnih stena Prošetali smo podugačkom obalom... ko je pomenuo Kapadokiju ? Plaža u gradu Armação de Pera... ...nije mnogo običnija od falesijske. Dok smo mi večerali uz vinho verde, pao je mrak. Ipak možete da vidite da je ovaj lavirint stena stanište velikog plemena galebova. Ovako uvrnutih plaža ustvari ima na dosta mesta po Algarvi, i već mi je krivo što nismo odvojili još koji dan za njih. Još jedan pokušaj snimanja po mraku. Veče je bilo bogami hladnjikavo. Prijatno, Bodžo. U tegli je - čini mi se - džem od maslina. Dali smo još jednu šansu portugalskom autostopu. I u početku nije bilo loše, ali onda nas je čovek ostavio ovde. Odavno ne videh ovako pustu raskrsnicu. Kao što rekoh, pruga između Lisabona i Algarve prolazi kroz estuare Sada i Teja...

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sun Jul 27 2008 les paysages de provence http://jovanovic.fotopic.net/c1559936.html Provansa. Zemlja čuvena po ekstremno blagoj klimi, mediteranskoj obali azurne boje, mirisu lavande, raznobojnim fasadama, furioznom autostopu i otporu prema engleskom jeziku. Kada smo se već uvukli unutar granica teško osvojivog Šengenskog carstva, nije ostao više ni jedan razlog da je ne posetimo. Monday 21 July 2008: Provansa. Zemlja čuvena po ekstremno blagoj klimi, mediteranskoj obali azurne boje, mirisu lavande, raznobojnim fasadama, furioznom autostopu i otporu prema engleskom jeziku. Kada smo se već uvukli unutar granica te_ko osvojivog _engenskog carstva, nije ostao vi_e ni jedan razlog da je ne posetimo.

Azurna obala. Ne baš tipičan pejzaž, ali meni jedan od lepših. Delić atmosfere iz borove šume u mestu Saint Aigulf u kojoj smo kampovali dve noći. I definitivno odličan za uživanje u francuskom vinu, punom mesecu i mirisu mediterana. Na 'nasjonal' drumu (magistrali) može da se stopira i na duže linije, čak i kad je paralelan sa autoputem. A nasjonal Frejus - Aix-en-Provence nudi i lep pogled na karakteristični greben planine Saint Victoire. Est-ce que vous parlez anglais ? - više puta sam uljudno pitao. Odgovor bi često zvučao otprilike 'ma jok, zašto bih ?'. Onda ja počnem da se mučim sa mojim francuskim, a naš chauffeur spontano pređe na sasvim pristojan engleski :). Džez mi legne samo ponekad. I samo poneki. Ovaj susret u letnje predvečerje u Aixu debelo je ispunio oba kriterijuma. U Aixu smo se sastali i sa našim couchsurfing domaćinima ne sluteći koliko će druženje sa njima začiniti naš doživljaj Provanse. U principu slabo marim za hedonizam koji se žvaće, ali degustacija 9 vrsta francuskog sira je pervezija u gradaciji kakvu ću dugo da pamtim. Timotijev otac iznosi desetu vrstu sira! Domaći roze i armanjak (osvežavajući blagi alkoholni kratež) u potpunosti padaju u japadak. U ponoć Tim nas vodi u šumu, u potragu za famoznim kamenim pastirskim bivacima kakvih ima dosta ovde u Liberonu. Krov je stabilno sklopljen bez korišćenja maltera (francuska reč ?) i tako stoji desetinama godina. Standardni ovdašnji pejzaž, na domak sela Cucuron. Atmosfera pod krakatim kikironskim kestenjem je iznenađujuće čarobna. Selo Rusilijon, na severnom podnožju grebena Liberona, je dom kolonije prilično blesavih stena u spektru od jako crvene ... ...do oker boje. Mineral oker i jeste jedan od glavnih sastojaka ovdašnjeg tla. Stene su uglavnom meke i trošne pa je tlo pokriveno slojem fine prašine, ali izgleda da ima i čvršćih delova zahvaljujući kojima se održavaju maštoviti oblici koje vajaju vetar i voda. Mesto je naravno turistička atrakcija, što i nije tako loše jer su staze opremljene tablama sa kojih čovek može ponešto i da nauči o ovome ...ali ja sam zapamtio samo da se pre E8 godina odavde povuklo more. Eh, bilo je i kod mene more, pa mi iza njega ostade samo černozem. Još malo Rusilijonskih stena. Proluvijalni proces na delu. U Avinjonu u starom gradu se održavao ulični sveumetnički festival. I to nam je prijalo, naročito kad smo se malo izmakli iz gužve. Pont d'Avignon na reci Roni. Potiče iz srednjeg veka i više puta je - naravno - rušen, propadao i zidan. U poslednje vreme ostao je jedan komad koji je ugazio u reku do kolena. A mi ćemo sad da potražimo neki funkcionalnij most, ne bi li večeras zaboli šator negde na zapadnom izlazu iz grada. Odlazeći iz Provanse na brzaka smo posetili još nekoliko naplatnih rampi, i rano popodne smo se već gubili u lavirintu petlji na obilaznici oko katalonske prestonice.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Mon Jul 21 2008 na sunčanoj strani alpa http://jovanovic.fotopic.net/c1543955.html Kamniško-Savinjski Alpi su najjugoistočna planina u celom alpskom vencu. Nalaze se oko 40 kilometara severno od Ljubljane. I 2 kilometra uvis. Tamo gore je široka ponuda kamenja u raznim veličinama i dezenima, od običnih anarhičnih kamenjara, preko strmih sipara sitnijeg (za surfing), ili krupnijeg (za skakanje) paterna i dobro naoštrenih škrapara, do grandioznih vertikalnih ispranih stena. Idealan teren za nedeljnu šetnjicu. Sunday 6 July 2008: Kamniško-Savinjski Alpi su najjugoistočna planina u celom alpskom vencu. Nalaze se oko 40 kilometara severno od Ljubljane. I 2 kilometra uvis. Tamo gore je široka ponuda kamenja u raznim veličinama i dezenima, od običnih anarhičnih kamenjara, preko strmih sipara sitnijeg (za surfing), ili krupnijeg (za skakanje) paterna i dobro naoštrenih škrapara, do grandioznih vertikalnih ispranih stena. Idealan teren za nedeljnu šetnjicu.

Pogled na Kamniške Alpe iz prvog jutarnjeg autobusa Ljubljana - Kamniška Bistrica. Dolina Bistrice je duboko urezana u južne obronke Kamniških Alpa, i predstavlja najzgodnij način da se na točkovima priđe srcu planine. Bata Zokac ispred doma u Kamniškoj Bistrici. Odavde krećemo u šetnju. Mapu možete naći na http://www.avijacijabezgranica.com/karte/SLO/131300.png Od lokacije ekspresivnog naziva Konec, treba izabrati stazu koja najstrmije napada brdo. Staza ume da bude i baš žestoko strma, ali je prilično bezbedna. U blizini postoji toponim Gamsov skret (Divljejarčeva klonjara, u slobodnom prevodu). Čisto da znamo na čijoj smo teritoriji. pogled unazad... ...pa unapred Sipar i nije suviše neudoban. Mada je verovatno zgodnije izabrati stazu po travi. Bata Kiza je nabio žestok tempo još od početka. Brana Još malo pa vrh doline. Iza prevoja nas čeka markirana staza i visokogorski pejzaž. Ne, Kizo, nisu to ONI oblaci, ONI su tamniji. A ovi će časkom da odlete. Eto nas iza prevoja, na preko 2 hiljade. Hm, a šta sad ? I, evo je i lepotica. Nju smo planirali da osvojimo. Ili smo se bar potajno nadali. Skuta, 2533. ali gore je i njen čuvar, koji nas podozrivo posmatra Mi smo u međuvremenu pronašli markaciju i stižemo u samo podnožje Skute. Teren je stvarno žešći od svih sličnih koje sam viđao po Crnoj Gori. On nije zbrisao, nego silazi prema nama ! I usput nas, naravno, gađa kamenjem. Gore su se na tren pojavili još dvoje. Taako, lepi, još malo pogled ka Turskoj Gori. Ustvari, ovo mi i ne izgleda kao baš kompletan jarac, ovako odozdo. Možda je ipak koza ? Ne, nije nas on oterao sa Skute, nego smo posle još par nezgodnih deonica niz sajlu u vrhu sipara videli da je sajla dalje pružena uz, onako, baš vertikalnu stenu. Pa smo odustali. E, onda je usledio sipar-surfing. Naišli smo na 2 kvadrata malo ravnijeg terena, pa još sa pogledom na dolinu. Pauza za ručak. silaz ka Velikim Podima Reljef je baš po mom ukusu. Ali Kiza opet nešto žestoko žuri. Samo mu je vremenska prognoza u glavi. Ovo bi trebalo da je južna padina Dolgog Hrbeta. škrapar Ovo bi već mogao da bude greben Grintaveca, najvišeg vrha Kamniških Alpa. Ali mi smo završili sa pentranjem za danas. da, da, to je naša staza ;) kako divan pogled na dolinu Bistrice odavde ! I eto nas na Kokrškem Sedlu, kod Cojzove Koče. Odavde vodi relativno udobna staza nazad u dolinu. A eto ih i oni tamniji oblaci. Ova levlja, sporija, staza je za ljude. A desnu koristi voda kad reši da siđe niz brdo. Bujica. Torent. Hudournik. Uzvodno od vrela kod doma, korito je suvo. - šta misliš Bata Zoki, kakav je bio ovaj potok do pre neki dan, dok su bile kiše ? - Pa, ne znam, al možda ćemo popodne da vidimo. Au, jes, setih se vremenske prognoze... Eto nas u dolini, na vrelu. Ovde je kiša već padala. Zašto uopšte ljudi ovakav izvor zovu vrelo, a ne ledeno ? Autostoperski pogled sa mosta preko Bistrice. Ne bih se ljutio da je stop trajao i duže od 2 minuta, mesto je baš prijatno. Pre mraka smo bili u stanu. A onda se na Ljubljanu prosuo potop.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sun Jul 6 2008 kolesarjenje po notranjskem http://jovanovic.fotopic.net/c1521484.html Krenuo sam od Ljubljane na jugozapad, prilično nepripremljen, ne bih li posetio famozno sezonski plavljeno Planinsko polje, nadajući se da u njemu još ima vode. Za jezero sam zakasnio, ali Notranjska je za mene čuvala neke druge tajne... Saturday 31 May 2008: Krenuo sam od Ljubljane na jugozapad, prilično nepripremljen, ne bih li posetio famozno sezonski plavljeno Planinsko polje, nadajući se da u njemu jo_ ima vode. Za jezero sam zakasnio, ali Notranjska je za mene čuvala neke druge tajne...

Videh nekakav kameni luk sa desne strane i strčah na brzaka sa druma da ga osmotrim bolje. Ispostavilo se da je splet vode, vazduha i kamena dosta kompleksnij i veći nego što mi se u startu učinilo. Magistrala iz Ljubljane ka Notranjskoj vodi desnim obodom široke doline - ljubljanskog Barja. Nadao sam se da je manje prometna, obzirom da na stotinak metara od nje postoji i autoput u istom pravcu. Vetar je nemilosrdno gađao u prsa i ovaj najravniji deo puta mi je bio i najteži. Čuveni dvokilometarski drvored na ulazu u Logatec mi želi dobrodošlicu posle uspona na Notranjsko. I, evo ga i kraško polje nemaštovitog naziva Planinsko polje. Potajno sam se nadao ovakvom http://www.slovenia.info/?naravne_znamenitosti_jame=2833&title=Planinsko+polje pejzažu obzirom da je pre desetak dana palo mnoogo kiše. Ali ništa. Magistrala je iznad polja, u šumi koja retko kad otvara pogled. Zato sam iskoristio prvu priliku da siđem. Hm, kuda sad ? Pa, dobro, može i ovako. Livada je tako izdašna, tako sočna, da me bilo blam što je gazim, kao da gazim nečiju njivu. Rečica Unica koja plavi polje. Naravno, ponire na kraju polja, i izvire nešto niže pod firmom Ljubljanica. Sad još samo treba da smislim kako da je pređem, ne bi li izbio na drum na drugoj strani. Ha, evo ga putić ! Da sam seo i sačekao desetak dana, verovatno ne bih morao da se izuvam i guram. Voda je do srednje glave. Pogled u dubinu polja. Nastavljam ka jugoistoku, da bacim pogled na još jedno plavno polje - cerkničko, mada se više ne nadam vodi. I da onda presečem drugim putem nazad za Ljubljanu. Pejzaž je idiličan - zaseoci, bašte i bujne livade. Ipak, teren je lagano posut krupnim vrtačama, koje kao da upozoravaju da je ovde zemljina kora divlja i dinamična, i da krije i neke mnogo neudobnije geomorfološke konstrukcije... Pre Cerknice naleteh na putokaz - Rakov škocjan desno. Hm. Čuh za njega, to treba da je nekakav prirodni most, odnosno tunel, nešto kao homoljske prerasti, ili onaj Kolač na Braču. Ajdemo da bacimo pogled i na to. Makadam je - očigledno - savršen. Ja sam se još više razočarao što se ovde ništa čestito ne vidi. Jer, sišao sam bez lampe, i snimak sa blicem mi je bio jedini način da izvidim teren. Ipak, bilo mi je jasno da se kroz tunel ne može bez kvašenja. Odo ja ipak na svetlo. U povratku sam naravno našao i oficijelnu stazu i njome izašao na put. I potražio bicikl u pogrešnom smeru :). Kako i ne bih kada sam pre toga hodao putanjom u obliku 3D osmice. Ovde sam definitivno ukapirao da četinarske šume sa kojima se družim celo popodne nisu sađene. Ili bar nisu sve. A nadmorska visina je tek nešto preko 500 metara. Kombinacija stene i šume je takva da bi ovo mesto bilo fenomenalno za prejahati, sve i da ne krije u svojim nedrima onakav zajebantski potok. E, pa da pogledam gde sam to uopšte i šta ovde još ima, kad već nisam pred polazak na turu. Ispostavlja se da sam ja posetio samo Aha, tu smo. Opet silazak. Ovde ustvari ima dva prirodna mosta. Dok sam gledao jedan, stajao sam na drugom. ovog tunela, potok mirno teče kroz široku dolinu. Eh, i onda iz čista mira probuši brdo. Ko je pominjao Komarnicu ? Ovde stene nisu tako dinamične kao na Malom mostu, ali je dolinica (bogami klisurica) između tunela - bajkovita. Obično otvorim konzervu piva na nekom izrazito inspirativnom mestu. Ovde su se trešnje savršeno uklopile. Pivo ipak ide uz duboke vidike. Pa, dobro, neću se valjda vraćati istim putem, kad već mogu da pregazim potok i sklopim još jednu 3D osmicu. Ovde je bilo gadnije, jer nosi. Izvukoh se iz doline nizvodno, ka Postojni. Pa desno, pa opet desno u Rakek. - Ali lahko vstopim v vlak s kolesom ? - Seveda.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sat May 31 2008 na zvorničkom kula gradu http://jovanovic.fotopic.net/c1510089.html Nisu svi lepi vidikovci na svetu svetlosnim godinama udaljeni od Šapca. Ovaj je na 2 sata stopa i nepun sat šetnje (iako je u inostranstvu). Treba ga se samo setiti. Saturday 10 May 2008: Nisu svi lepi vidikovci na svetu svetlosnim godinama udaljeni od _apca. Ovaj je na 2 sata stopa i nepun sat _etnje (iako je u inostranstvu). Treba ga se samo setiti.

pešački most među zvornicima polulevo od mosta treba izabrati putanju kroz splet strmih uličica, otprilike uz strmu dolinu koja cepa brdo na kome je kula na 2 kraka Kad se putić izvuče iz naselja i pređe na levu stranu doline, padne i prvi pogled na grad. Stigosmo. Biće da su Austrijanci renovirali tvrđavu krajem devetnaestog veka. A inače je turska, kažu web strane. utvrđenje je omiljeno izletište zvorničana unutar zidina Aha, tu smo. Sad ćemo probati da pružimo pogled i malko konkretnije. Ispitivanje vidikovačkog kapaciteta raznih ćoškova tvrđave. Drveće neposredno ispod zidina je isečeno, gde god je teren pristupačan. Očekivao sam veću visinsku razliku površine vode pre i posle brane. Nadam se da me neće uapsiti zbog ove slike. Pogled sa najisturenije tačke ispod kule. Sa utvrđenja je - očigledno - moguće odlično kontrolisati reku i drum kroz dolinu. Kula, sa drinske strane. U ovu donju, levlju rupu je moguće ući. Nisam imao lampu pa nisam išao daleko. pogled nizvodno nazad ka zidinama oficijelna hedonisička unutar utvrđenja ...i odosmo. U povratku sam utvrdio kako najjednostavnije iz grada naći stazu koja vodi ka kuli : uzbrdo ulicom srpskih junaka, pa levo u vidovdansku. Postoje table na oba ćoška.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sat May 10 2008 uklješteni meandri uvca http://jovanovic.fotopic.net/c1497695.html http://www.vreme.com/cms/view.php?id=613801. Jedan novinski članak je idejicu koja je godinama čučala negde na periferiji mog korteks cerebrija zaklonjena nekim šarenijim planovima transformisao u sasvim konkretan svrab u tabanima. A taj nije trpeo kompromise, i kiša je odmah za vikend morala da ispauzira. Sunday 20 April 2008: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=613801. Jedan novinski članak je idejicu koja je godinama čučala negde na periferiji mog korteks cerebrija zaklonjena nekim šarenijim planovima transformisao u sasvim konkretan svrab u tabanima. A taj nije trpeo kompromise, i kiša je odmah za vikend morala da ispauzira.

Počelo je, počelo. Prve dve krivine. Sišli smo na reku na ulazu u rezervat. Vodostaj je dosta niži nego što ume. Plan je bio da se posle obilaska meandara vratimo dovde, pređemo na levu obalu i odšetamo do druma Sjenica - Nova Varoš malo pre Aljinovića. Samom obalom se moglo hodati još malo nizvodno. Napredujemo nizvodno. Ispred nas je dolina Mrčkog potoka. Dolina je malo teže prohodna, ali malo njuškanja rešava stvar. Ispostavlja se da smo dobro uradili što šetamo iznad desne obale klisure. Na levoj strani je vegetacija dosta jača. napredujemo ka Molitvi - najvišem brdu na desnoj obali ispred mene je najeksponiranij vidikovac iznad klisure Pogled unazad sa istog mesta. Još jedan pogled uzvodno. I, kada sam već prestao da se nadam, stiže i njegovo visočanstvo lešinar. Koliko sam shvatio, oni uglavnom obitavaju malo nizvodnije - na jezeru. Tamo im je i glavno hranilište. E, sad kad se pojavio, ima da škljocam za sve pare. Možda sam ipak trebao da se napravim mrtav, ne bi li ga navukao da priđe bliže. Promena plana. Ne vraćamo se na viseći most, nego hvatamo pravac istok/jugoistok, ka najbližoj tački starog ivanjičkog druma. To je najsigurnij način za brz povratak u civilizaciju. A mi žurimo. Ah, da, nismo poneli kremu protiv sunca. Eto nas na drumu. Još 9 kilometara i Sjenica. Prolazimo blizu tačke sa koje smo jutros sišli sa druma. ...i odosmo. Par kilometara ispred Sjenice, proradio je i autostop. Ne, ovo nisu meandri, nego usamljena krivina u toku Uvca koji kilometar uzvodnije. Mi smo upravo sišli sa druma. I, evo ga. Pogled na valjda sve meandre. Evo i šta kaže nauka o nastanku ovih meandara : http://sr.wikipedia.org/wiki/Укљештени_меандар Meandrima smo prišli starim putem Sjenica-Ivanjica, a zatim od Kandića krša nizvodno preko pobrđa.

Published in sličice sa drumova i bezdrumlja

]]> Sun Apr 20 2008