Savska klisura iz noćnog voza Beograd - Ljubljana. Kada revnosni šengenski službenici uspeju da me skroz probude, ostaje mi da uživam u njenom redovno mokrom jutarnjem pejzažu.

Moje omiljeno mesto u Ljubljani - Trnovski kej na ušću Gradaščice u Ljubljanicu. Posle kiše - očigledno.

Vodopad u živopisnom kanjonu ambicioznog naziva Pekel (pakao) u dodirnom pojasu Ljubljanskog Barja i Notranjskog krasa.

Pekel je popularno izletište - zgodno za recimo popodnevnu šetnjicu sa ekipom iz firme, obzirom da je ovde odlazak u prirodu - deo folklora. Valjda iz tog razloga, Slovenci i ovakve relativno jednostavne staze sasvim ozbiljno obezbeđuju.

Ekipa iz firme ume popodne da trkne i malko dalje, i da kroz raskošnu mešovitu šumu...

...izađe u srce Kamniških Alpa, ovog puta sa severne strane glavnog grebena i najvišeg vrha.

Za popodnevnu šetnju dovoljan izazov je i Vratca (1802).

Uspon je zanimljiv, mada kratak...

...a vrh atraktivan. Nisam primetio da Slovenci nešto boluju od patriotizma, i ne mogu da se setim da sam ovakav prizor video još koji put.

Štur detalj komplikovanog ulaza u Škocjanske jame - čudesnu podzemnu krašku dolinu u južnom delu Krasa. Ulaz u Jamu je dozvoljen samo u okviru organizovanih masovnih tura sa vodičem. I fotografisanje unutra je zabranjeno, što smo ispoštovali.

Reka koja je izdubila ovu pećinu se zove veoma maštovito - Reka. Par desetina kilometara uzvodnije (kod Ilirske Bistrice) u nju se uliva rečica još maštovitijeg naziva - Potok. Reka dakle ponire ovde i teče poduže podzemljem Krasa, da bi ponovo nikla severno od Trsta, malo pre ušća u Jadran.