Grebenu smo se prišunjali sa istoka, iz doline Kamniške Bistrice.

Prvi pogled na Donji svet. O, pa kod njih i nije baš vedro kao ovde.

Vazduh je extremno bistar. Onim najdaljim i najdužim grebenom (Žumberačkom gorom) se proteže i hrvatska granica. O, da, ovde smo i odmorili, konačno.

Uporno kasnim za Pjotrom desetinu koraka. 'Kao srpski kalendar' - što bi rekli Rumuni. Pjotrov slovenački je bolji od mog, i uglavnom se dobro sporazumevamo. Samo ponekad se poštapamo engleskim.

Odavde smo ustvari videli mnogo više nego što se vidi na slici. Ja sam prepoznao Nanos i Trnovski Gozd, a Pjotr valjda i sve ostale planine u zapadnoj Sloveniji. Ljubljanska kotlina je naravno i dalje pod maglom.

Staza dalje vodi kroz prelep talasasti lavirint kleke. O, da, i Pjotr zna šta je kleka. Tu reč su - opet po njegovoj priči - slovački čobani pokupili od rumunskih.

I eto nas na Komploteli, na skoro 2000 metara visine. Pogled na srce Kamniških Alpa je naravno savršen. A dolina kojom smo se Kiza i ja peli pre 3 meseca (malo levlje od senke najdešnjeg segmenta grebena) ne izgleda ni malo naivno. Naravno, već je kasno za prave visokogorske šetnje.

iza glavnog kraka našeg grebena, naziru se i Julijski Alpi

magla se polako razilazi...a i vreme joj je

Pjotr je odrastao pod Tatrama, najviše voli Karpate, a bio je i na Rtnju. Inače piše vodič kroz Kamniške Alpe na poljskom, pa je ovaj uspon pomalo imao i istraživački karakter.

siđosmo u dolinu, a tamo je prijatna miholjska atmosfera

Kanjončić u dolini Korošice kojom silazimo na Kamnišku Bistricu. I u pola tri popodne smo ponovo u Ljubljani.